"Sedeo sam ispred TV-a, umoran nakon dugog, napornog dana. Polako sam spremao da zadremam, seo sam u fotelju u sredini moje sobe. Zvukovi i oseáaji su poàeli da izranjaju... TV... kuáa... ali, mogao sam da àujem korake!

Neko je bio ispred glavnih vrata. Àuo sam grebanje i kako neko beäi... BUUUM! Vrata su bila skinuta sa sa ãarki i pala pravo preko mene kao da su kroz zid mogli da vide gde sam.

Dobro sam znao ko su oni. Proãli su dani kada smo se samo pitali da li ima äivota van naãeg Sunàevog sistema.
Navikli smo da se oni nalaze oko nas.
Dobili smo novu civilizaciju, novi äivot i nove prijatelje.
Uprkos tome, nisam mogao da se oslobodim oseáanja da áe oni jednog dana uzeti MENE, kao ãto su druge pre mene. Naravno, nije bilo dokaza, ali zaista nisam äeleo da doâem na listu "nestao bez traga".

Pokuãali su da me poloäe na pod, ali sam poàeo da se odupirem ãto se zavrãilo bolnim udarcem u moju glavu...


...povratio sam svest u kolima.
Sreáom, moji otmiàari nisu shvatili da sam budan. Poàeo sam da viàem i udaram, ali sam bio preplaãen.


Kad sam pokuãao da ometem vozaàa, izgubio je kontrolu i kola su probila barijeru i u, na moje zaprepaãáenje, u duboki ponor. Istog trenutka sam zaäalio ãto sam uradio ono ãto sam uradio i shvatio da áu za koju sekundu biti mrtav. Kroz glavu mi je proãla misao da sam mogao da äivim joã malo da se nisam opirao, mada na dalekoj planeti...

...ali moje misli su bile razbijene jer su se, ma kako ti àudno zvuàalo, kola pretvorila u leteái brod sa zaslepljujuáim svetlima i buànom maãinom. Uputili smo se van i nadalje, u svemir.
Jedina stvar koje sam mogao da se setim je da smo se joã snaäno borili kada smo se prizemljili...

...bilo je straãno. Sudar, udar, paràad drveta, buka, vriskovi, zvuk lomljenja i razbijanja svega. Ispuzao sam iz olupine i video neku vrstu àudne teànosti koja je "krvarila" iz vanzemaljaca, teànost koja je odvratno izgledala i smrdela.


Primetio sam ureâaj koji je izgledao kao komunikator i koji je puãtao àudne zvukove, cvrkutao nerazumljivu kakofoniju zvuka. Nisam mogao da podnesem stres, onesvestio sam se...


...proãli su sati, moäda dani, a onda je neãto zgrabilo olupinu broda, podiglo je dok sam ja i dalje bio na njoj i odnelo je na gnusno, odvratno mesto koje je izgledalo kao otpad.


Moäda su mislili da sam mrtav i izbacili su me kao krpenu lutku usred prljavãtine i âubreta. Bio sam begunac - da li i jedini?

To je bio poàetak, koliko se ja seáam."

Daniel White

Main Menu